Међународни дан писмености

Уобичајен

UNESCO је 17. новембра 1965. прогласио 8. септембар Међународним даном писмености. Овај празник први пут је обележен 1966. Његов циљ је да се истакне важност писмености за појединце, заједнице и друштва. Сваке године на овај дан UNESCO подсећа међународну заједницу на статус писмености и образовање одраслих на глобалном нивоу. Прославе се одржавају широм света.
Општом декларацијом о људским правима из 1948. године признато је право на образовање, а тиме и право на писменост. Две су декларације отишле још даље, тако је у Декларацији из Персеполиса (1975.) речено: „Писменост није сама себи сврха. Она је темељно људско право”, а Хамбуршка декларација из 1997. наглашава како је писменост, која у ширем смислу обухвата знање и вештине које су потребне свима у свету брзих промена, једно од основних људских права.
Најновији подаци Унеско-а показују да је више од 900 милиона одраслих људи у свету неписмено. То значи да један од пет пунолетних људи на планети још не зна да чита и пише, а две трећине од тог броја чине жене. Према подацима којима располаже Унеско, чак 113 милиона деце не иде у школу, похађа је нередовно или ју је напустило. Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.
У Србији данас има око 1,35 милиона становника без дана школе или само са неколико разреда. Према попису становништва, из 2002. године, у Србији је било више од 20% одраслих преко 15 година старости, који нису завршили основну школу, а чак 50% оних који су завршили само основну или су функционално неписмени. Највиша стопа неписмености бележи се у јужној и источој Србији а поред младих угрожени су и одрасли, углавном жене, изнад 50 година… Међу образованим становништвом у Србији највише је оних који су завршили средњу школу, а свега 6,5 % има факултетску диплому.
Концепт писмености некада је подразумевао савладавање вештине читања и писања. Од шездесетих година XX века приступа се функционалном описмењавању, које подразумева да особа има могућност да исправно чита, пише и говори уз разумевање, као и да има познавање потребних вештина споразумевања.
Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (IALS) писменост се дефинише као прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у различитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др).
Резултати истраживања и даље показују колико је оних који не поседују елементарно знање писања и читања. Поред младих, образовање, односно пуна писменост одраслог становништва сада је и у развијеним земљама једна од основних тема, јер лобализација светске економије захтева писмене раднике.
Крајем 20. и почетком 21. века на светску сцену „ступа“ и такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, експлозија нових форми комуникација у врло кратком временском периоду. Ту предњачи развој онога што се назива „Mass Self Communication“ (MSC), односно масовна индивидуална комуникација. Технички гледано, MSC је интернет, али исто тако и свет комуникације мобилним телефонима.

Извор: Дан по дан

Затворено за коментаре.