Шантићево перо 2017.

Уобичајен

На 11. међународном књижевном конкурсу „Шантићево перо 2017“ који је поводом традиционалне манифестације Шантићеви дани расписала Основна школа „Aлекса Шантић“ у Калуђерици, наш Лука Баровић 7/6 освојио је другу награду у категорији поезије за средњи узраст за песму „У жаргону“ и трећу награду у категорији прозе за причу „Наговештај“. Теме конкурса су биле „Да сам ја неко“ за прозу и „Постојим да волим“ за поезију.

У понедељак,  22. маја 2017. године тачно у подне у ОШ „Aлекса Шантић“ у Калуђерици почела је јубиларна прослава деценије Фестивала Шантићеви дани који се од 2007. године одржава у овој школи, на предлог директора школе, г. Радивоја Миљића, према ауторском пројекту професорке српског језика Душице М. Филиповић, а у спомен на великог српског песника Алексу Шантића и његову вечну поезију.

Фестивал је, у неку руку, био омаж недавно преминулом књижевнику Раши Попову који је 21. маја 2007. отворио Прве Шантићеве дане, оплeменио их, дао им полет, стваралачко надахнуће и слободу. Фестивал је окупио и значајне српске књижевнике као што су: Љубивоје Ршумовић, Слободан Станишић, Мошо Одаловић, Урош Петровић, Тоде Николетић, Бојан Љубеновић, Мирослав Кокошар.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Фотографије: Тања Баровић

Коначни резулатати

У жаргону
Истина је,
Не знам да користим стикере и чудне скраћенице
И немам филтере за селфи и камеру,
Ал’ имам песму у срцу,
И чистоту у души
И имам сасвим добру намеру.
Ја читам књиге од папира
Материјала непознатог твојој врсти
Бест Френдова, прелепих и предобрих…
Где свако сваког у брата крсти.
Где се живот живи на тастатури,
А емоције на четри знака се свеле,
Па се прстом у џаку деле…
Где се лајкови множе због броја само,
Колико их добијемо – толико их и дамо!

Нажалост ти си једна од њих
Иако си могла да будеш боља
Одлучила си да будеш типичан пример
„ празна изнутра, прелепа споља“
Није лако изрећи ти љубав
Тешка си, на статусу ти пише…
Ал’ ипак ћу да пробам,
Овако у жаргону:
Ликушо, значи, волим те највише!

Наговештај

Назирем сребрени месец кроз крошњу храста. Кобајаги смо се сакрили од кише под празним јесењим гранама, претварајући се да смо у филму.
Лишће шушка под ногама док ми прилазиш. Не могу да ти видим лице од мрака и влажне косе, али знам да се смешиш. Киша ми се слива низ врат. Осећам мирис твог парфема и већ замишљам како ме додирујеш уснама. Стојиш наспрам мене. Смејемо се лудо, као стари познаници који су се ове јесење ноћи баш под овим храстом онако случајно срели. Наслонила си се на мене. Руке су превише слабе да би те прихватиле. Шапућеш ми нешто. Чујем „Волим те“. Отварам уста али из њих излази само мој дах. „Волиш ли ме?“ Немоћно климам главом да бих одговорио на твоје питање. Одлазиш остављајући за собом само влажно лишће и две ноге које нису у стању да појуре и да те стигну…
Назирем сребрни месец кроз крошњу храста и облаке што за птицама плове на југ. Кобајаги сам те на тренутак имао под овом звезданом куполом, претварајући се да сам на филму.

Извор: ОШ „Алекса Шантић“

Затворено за коментаре.