Елена Глигоријевић 6/5 – финалиста Четвртог фестивала поезије београдских основаца „Мали победник“

Уобичајен

Елена Глигоријевић 6/5 је учествовала у финалу Четвртог фестивала поезије београдских основаца „Мали победник“ и за то похваљена. Њене песме налазе се и у Зборнику Фестивала.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Песме Елене Глигоријевић 6/5

Позвала сам срце

Позвала сам своје срце да попричамо мало.
Разум ми каже једно, а срцу је до њега стало.

Кажем ја срцу да није за мене,
Нека се одљуби, за другим крене.

Разум ми каже, паметно мислиш,
А срце понавља због њега живиш.

Запретим срцу ал` неће да слуша,
Још му у помоћ прискочи душа.

Заједно се боре да њега воле
Ал` памет и разум опет ме моле.

Мани се њега, постоји бољи!
Тако ја реших да испуним вољи.

А воља мисли исто кô душа
Срце не слуша, разум ме напушта…

И разум рече „компромиса нема“
Љубав је овде једина тема!

 

Татино и моје време

Тата ми каже: „Паметно моје,
некада телевизор није имао боје“.
Ја се мислим: „Сада има,
а канала толико да не могу да се изброје“.

Тата ми каже: „У моје време
уместо дискова биле су касете“.
А ја му кажем: „Ја сам, тата,
це-деова и Јутјуба дете.

Тата ми каже: „Некад смо поред телефона
стајали дуго“.
Ја му кажем: „Тако је било,
тада и нисте знали за друго.

Тата ми каже: „Апарат и филм
на пут сам носио“.
А ја се мислим, „Мени фали `ајфон
којим бих причала и за сликање користио.“

Тата ми каже: „Када сам био дете,
фудбал смо играли по трави“.
Ја размишљам: „Мене овај ниво
већ месец дана упорно гњави!“

Тата ми каже: „Некада сам читао
и дневник писао“.
А ја гледам свој Фејс
и тражим смисао!

Тата ми каже да пустим комп.
„И друге ствари на свету постоје!“
Ја кажем „Које?“
И „опалим“ један „селфи“ за успомену на нас двоје!

Срећа

Лето ме чини срећном
и сунце што нас греје.
Мамине руке око врата
и сестра кад ми се смеје.

Срећни смо када смо здрави,
кад су нам другови прави.
Када нас ништа не боли
и кад нас неко воли.

Срећа је свуда око нас,
и кад се играм, и кад се шалим.
Срећа се може пронаћи
и у ствраима малим.

Срећа је кад човека
чине искреност и доброта.
Срећа је једина важна.
Срећа је смисао живота!

Клупа

 У сваком парку
по једна клупа стоји.
Разним је причама сведок,
ваљда зато постоји.

Свакога прими у своје крило,
и помно приче слуша.
Помогне рањеном срцу
да се отвори душа.

Често буде прљавог лица,
сва мусава од блата.
Остаци су то несташних дечака
што играју се рата.

У јесен сва уплакана
од лишћа капут обуче,
по неку грану ко кишобран вуче,
од ветра сакрије промрзло куче.

У њеном гнезду
свако пронађе своју звезду.
Заљубљени се држе за руке
И она преживи свачије муке.

И тако док године лете
порасте и седне ново дете.
А клупа ова и даље оста,
душе исте за новога госта.

 

Ех, трешњо моја

Ех, трешњо моја,
кад би ти била мој деда…
Кад би твоји пупољци бели
били његова коса седа.

Кад би твоје гране
биле његове старе руке,
да се пруже и да ме загрле
да препродим све јаде и муке.

Кад би твоји црвени плодови
били два-три пољупца мила.
Тако бих уз сваки залогај трешње
њега крај себе осетила.

Ех, кад би цвркут птица из крошње твоје
био глас мога деке,
да кад прохуји кроз уши, суза потече,
срце заболи, душа запече…

Све би било сјајније, срећније и лепше,
ех кад би, трешњо моја, била мој дека,
Али ипак знам да је он ту,
Да ме негде гледа и чека…

Затворено за коментаре.