Међународни конкурс за најуспелију причу Голубић 2014.

Уобичајен

9771 - Gradska biblioteka Karlo Bijelicki - logoНа литерарном конкурсу који је расписала Градска библиотека „Карло Бјелицки“ у Сомбору у оквиру традиционалне књижевне манифестације „Вељкови дани“ (5. и 6.12.2014) Лука Баровић 5/2 један је од три ученика у другој категорији који су освојили Гран при за најуспелију причу. Лука је ово признање добио за причу „Баш мој челик“. Резултати конкурса су на линку: http://www.biblionica.rs/sr/golubic

БАШ-МОЈ-ЧЕЛИК

Поскакивао је по шуми и брао цвеће. Можда нисте навикли да видите Баш-челика оваквог али у мојој причи је баш такав. Добар, богат и славан по чојству и јунаштву. Све му је потаман осим љубави… страшно би волео да некога воли. Неку добру жену, чистога срца. Не би размишљао – одмах би је оженио. Како да је нађе? Једне ноћи усни сан у коме му дође вила Равијојла и која му објасни шта треба чинити да би нашао изабраницу срца свог. Поред кревета му остави некакав џак пун семења. Задатак је био да свака девојка добије по једно семе.

Поделио је семење девојкама по целој земљи и рекао: „Која буде за три месеца одгајила најлепши цвет, та ће ми бити жена.“

Први месец је био миран… ни на једном балкону, прозору… се ништа није дешавало… али другог месеца, свуда су почели да клијају мали изданци… будући цветови.

Трећег месеца дође и дан кад је требало доћи у Баш-челиков двор и донети цвет. Редови младих девојака су се протезали и дуж и около града… неке девојке су носиле и по две саксије… расадиле су цвет за сваки случај… био је то празник младости и лепоте… а наш јунак тужан и забринут… Милица, Јована, Анкица, Драга… Хризантеме, ђурђевци, љиљани, драгољуби, ноћне фрајле, божури…

Следећа, следећа… понављао је тихо. Већ је почело да се смркава… сви су се питали какав је то цвет који ће усрећити Баш-челика.

Дође на ред једна лепа а сиромашна девојка. Она је носила празну саксију.

Кад стаде пред Челика он разрогачи очи, па рече: „Како се зовеш?“

„Ђурђа господару… Извините, моје семе никако није могло да клија. Заливала сам га, и чувала, приче му причала а оно ни да макне. А ја баш волим цвеће.“

„Ти ћеш ми бити жена!“

Градом се зачу хук незадовољних девојака. „Немогуће“ довикивале су.

А Ђурђа је стајала скамењена. Некако је смогла храбрости и упитала: „Како, па ја имам празну саксију?“

„Имаш празну саксију али ти је срце пуно доброте и искрености. Поделио сам свим девојкама уклето семење из којег ништа изникнути не може. Ти си једина која је гајила оно што сам јој дао. Остале су, видевши да им семе не клија, стављале у земљу ново семење.“

Све девојке су разочарано и постиђено ћутале.

А мој Баш-челик, је заједно са својом женом Ђурђом, постао Баш-велик.

Затворено за коментаре.