8. међународни фестивал поезије и кратке приче деце и младих “Душко Трифуновић”

Уобичајен

Додела награда 8. међународног фестивала поезије и кратке приче деце и младих “Душко Трифуновић” одржана је у петак, 3. октобра 2014. године у Библиотеци „Стеван Сремац“ у Новом Саду. Жири фестивала радио је у саставу мр Јован Михајило (председник), постхумно, мр Нера Легац (члан) и Стојан Симић Крпица (члан). На конкурс је стигло неколико хиљада радова од више стотина аутора из земље ииностранства (махом из земаља бивше Југославије), из данашњег региона.

1. награду 8. међународног фестивала поезије и кратке приче деце имладих „ДУШКО ТРИФУНОВИЋ“ за кратке приче у категорији основаца добили су равноправно:

Кристина Обрадовић, ОШ „Академик Миленко Шушић“, ментор Милан Громовић, Гуча, Србија,
Миа Мајерле, ОШ „Владислав Рибникар“, ментор Јасмина Шуша, Београд, Србија („Уметник“)
Надица Узунова, ООУ „Петар Мусев“, менторица Катерина Чрчева, Богданци, Македонија,
Анђела  Басић, основна школа при математичкој гимназији у Београду, менторица Анђелка Петровић, Београд, Србија.

2. награду  8 међународног фестивала поезије и кратке приче деце и младих „ДУШКО ТРИФУНОВИЋ“ за поезију у категорији основаца добили су равноправно:

Катарина Вулић, ОШ „Станислав Срермчевић“, ментор Предраг Николић, Крагујевац, Србија,
Матија Цонић, ОШ „Владислав Рибникар“,  менторица Јасмина Шуша, Београд, Србија („Радост животу),
Емилија Штерјова, ООУ „Хаџи Константинов-Џинот“, менторица Славјанка Паунова Куцулова, Велес, Македонија,
Ксенија Матовић, песничка радионица „Млади песници“, ОШ „Филип Вишњић“, Београд
Катарина Конатар, ОШ „Никола Тесла“, менторица Александра Дракулић, Београд, Србија.

Уметник

Као мали, често сам побољевао и зато сам време најчешће проводио у својој соби сам и ни са ким се нисам дружио. Док су се моји вршњаци играли у парку, ја сам у соби цртао животиње. Анатомија животиња ме је много занимала, тако да ми је, поред ликовног, биологија била омиљени предмет у школи.
Моји родитељи су се често свађали, па није ни чудо што су се развели. Ја сам припао оцу. То је био тежак период у мом животу, као, уосталом, и цело одрастање. Пошто нисам имао пријатеља, увек сам седео у ћошку и цртао, постао сам жртва насиља и исмевања.
Срећом, кроз цртање сам изражавао смоје мисли и осећања, па ми је све било лакше. Тешила ме је помисао на то да су сви познати уметници много пропатили, те и ја, ако желим да постанем уметник, морам да патим. Мој отац није подржавао моју жељу за уметношћу и терао ме је да се одрекнем цртања.
Школу сам једва завршио зато што сам имао лоше оцене. Кад су наставници предавали, ја сам слушао, али моје мисли би убрзо одлутале и у том делићу секунде ја сам већ цртао.
Отац ми је дао канцеларијски посао у својој фирми. Моја канцеларија је била собичак одвојен од осталих. У њу није допирао никакав звук. Поступио је тако у нади да ћу се коначно концентрисати на дати посао. Но, није било тако. Пошто сам био сам у канцеларији пуној папира и оловака, бацио сам се на цртање. Моји најбољи цртежи су настали баш у тој канцеларији.
Ускоро сам добио маћеху Памелу. Она је била сушта супротност мом оцу. Ваљда су се због тога заволели и још увек се много воле. Памела је уметница и поседује своју сопствену галерију. Ипак, своју тајну јој нисам открио.
Једнога дана Памела је посетила мог оца на послу. Ја сам узео неколико слободних дана да бих отишао са друговима на пут. Памела је одлучила да посети моју канцеларију и да види где радим. Када је ушла, није могла да верује својим очима. Свуда по канцеларији су били моји цртежи. Било их је на стотине, што цртежа, што слика. Она је одлучила да покупи све цртеже и слике и да их постави у својој галерији. Ни отац ни ја о томе нисмо ништа знали.
Када сам се у недељу вратио с пута, Памела нас је замолила да одемо до њене галерије. Пред галеријом је било педесетак људи, који су чекали отварање изложбе. Мој отац и ја смо били збуњени и нисмо знали шта да очекујемо. Памела нам је обојици ставила повезе преко очију и увела нас у галерију. Како су људи улазили, само су се чули узвици. Сви су очито били одушевљени изложбом. Када нам је скинула повезе, нисам могао да верујем. То су били МОЈИ радови, МОЈА ИЗЛОЖБА. Те вечери сам продао тринаест слика. Мој отац никада није био поноснији. Он није веровао да ЈА могу да постанем УМЕТНИК.
Годинама након тога извињавао ми се због својих предрасуда, а то чини још и данас. Од тада је прошло петнаест година. Ја сам коначно постао оно што сам одувек желео – УМЕТНИК. Моји радови су постали познати, а моја уметност је помогла људима. Без Памеле се ништа од тога не би догодило.
Данас имам њену и очеву подршку, као и подршку своје супруге Софи и своје ћерке Анабеле. Хвала им свима!

Миа Мајерле, 8/4

Радост животу

Нека ми неко објасни
Јер није ми јасно зашто постојим
Нека ми неко каже
Зашто баш ја живим и минуте бројим
Нека ми неко исприча
Ко ми је живот подарио
И нека ми каже
Зашто сам створен

Чудотворна је моћ живљења,
Моћ да покренеш руке, да помераш усне,
Да видиш сунце, да чујеш глас,
Да прислониш руку на своје груди
И осетиш срце како куца

То је невероватан осећај:
Живети, осећати, разумети.
Волети свет око себе
Чак и кад си тужан, кад ти није ни до чега
Сети се да постоји разлог,
Разлог због којег крв тече баш кроз твоје вене,
Разлог због којег срце куца баш у твојим грудима,
Разлог нама непознат, али Богу познат

Зато, радуј се животу, буди срећан,
Поштуј то што је баш теби пружена та привилегија,
Што је баш теби издато право
Да постојиш на овоме свету

Нико те не може спречити да живиш; да проживиш живот како треба
Јер ти си јединствен и нико други то не може променити
И сваки секунд свога живота проведи у срећи
Јер ти си јединствен и то ти нико не може ускратити

Матија Цонић, 8/4

Затворено за коментаре.